Оно што остаје константно у свету је промена. То важи и за област дизајна. Како друштво, хуманистичке науке, природне науке и ток људске свести настављају да еволуирају, раније успостављени стабилни или универзално прихваћени непроменљиви односи су само степенице или камен спотицања у данашњем развоју. Односи који се мењају са променом и развијају се са развојем могу се у области дизајна разумети као интерактивни однос. У овом интерактивном процесу, оригинални однос неизбежно генерише сопствена ограничења, што захтева промену. Тражење развоја кроз промену и поновно успостављање новог односа за прилагођавање новим захтевима у процесу развоја.
Овај однос је у складу са захтевима људског естетског усавршавања. Међутим, у којој мери се развија тај однос, односно хармонија између публике, дизајнера, друштва и дизајнерских дела; ово је тешко предвидети. Сама ова хармонија је комплекс односа; у погледу визуелне комуникације, у данашњем контексту, већ обухвата теорије, концепте и истраживања о оригиналним и новонасталим захтевима дизајна у смислу дубине и ширине, покривајући графички дизајн који је развио. Ово је развој односа дизајнерског размишљања и такође је несвесни напредак који се јавља када се оригинални однос графичког дизајна не може прилагодити новом развоју.
Када постојећи односи садржани у оригиналном графичком дизајну више нису довољни за прилагођавање новом напретку и процесу развоја, потребно је поново успоставити нове дизајнерске односе у развоју дисциплине. Ово је проширење, побољшање и развој првобитне конотације. Током овог процеса, други фактори који утичу на дизајн неизбежно морају бити укључени. Традиционално, графички дизајн је облик изражавања језика дизајна у дводимензионалном простору који користи графику, ликове итд. као језик комуникације. Међутим, под захтевима нових технологија, нових медија и нових концепата, потребно је даље изражавање и преношење дубљих конотација и намераваног садржаја унутар оригиналног дводимензионалног простора. На пример, након што је савремени ЛОГО прошао кроз фазу „неограничено – ограничено – више није неограничено“, систем предузећа ВИ проширен на основу ЛОГО-а, његов значај више није оно што оригинални графички дизајн може да поднесе.
Сваки ВИ систем не само да преноси информације и имена, већ и оличава и изражава одређена културна и симболичка значења (било да је комерцијална или хуманистичка). Овај израз превазилази функције језика и речи, и представља трансценденцију сопствене прошлости. У овом развојном процесу може се боље схватити као однос „разбијања и успостављања, смањивања и повећања једностраности прошлости према релативној свеобухватности данашњице”. Управо у овом континуираном процесу графички дизајн је прешао од јучерашње релативно једноставне „графике и распореда” до данашњег мултидисциплинарног, вишеелементног и мултифункционалног дизајна визуелних комуникација. Ово је резултат развоја односа између саме дисциплине и такође је резултат интеракције између карактеристика и односа саме дисциплине. У будућности ће постати производ нових односа са више елемената, функција и захтева.
Тренутно је визуелна комуникација постала дисциплина дизајна која интегрише више елемената и дисциплина. Због карактеристика међуодноса, могу се користити различити елементи дизајна, што доводи до неизвесности дизајна. Ова неизвесност је одређена разноврсношћу елемената које обухвата и ширином њеног садржаја. То је недостатак ове дисциплине током њеног развоја, „општа, обимна, велика али неспецијализована“. Истовремено, то је и предност његове будућности.
Када ова разноликост и неизвесност буду подвргнути даљој интеграцији, развоју и сазревању у будућности, овај „разнолик, али неспецијализован“ однос или карактеристика ће се поново појавити у облику „дисперзије и концентрације, интеграције и лидерства“. Ову интеграцију одређује и захтева „дисперзија“ карактеристика саме њене дисциплине. Она мора из различитих елемената и различитих односа извући и уздићи методе развоја и преживљавања које одговарају њеним карактеристикама. Али ово само по себи није довољно. Карактеристике сваке дисциплине су њена посебност и незаменљивост. Чак иу процесу интердисциплинарног развоја, учешће других дисциплина само наглашава и допуњује сопствени развој. Ово може учинити његове сопствене карактеристике истакнутијим и јаснијим, уместо да их збуњује или замењује.
Као резултат овог захтева, појавила се, развила се и сазрела раније поменута „водећа“ карактеристика дисциплине визуелне комуникације. Овде се „водећи“ односи на инхерентне карактеристике саме визуелне комуникације. У процесу комуникације, међусобног утицаја и међусобне промоције међу осталим дисциплинама и уметничким облицима, представља комплементаран однос „квалитета“ и „квантитета“. Због разноликости дизајнерских елемената, обликовних облика и техника изражавања у дизајну визуелних комуникација, када се из процеса „акумулације квантитета” додају друга комплементарна поља заједничкој „промени квалитета”, визуелна комуникација ће се појавити као „интегратор”, „акцелератор” и „редуктор” у овом процесу промене. „Водеће“ овде није традиционални осећај вођства и вођења; нема однос у којем једна дисциплина контролише или захтева другу, нити има однос где једна дисциплина диктира или захтева од друге. Уместо тога, то је комплементаран и неопходан однос, сличан односу између леве и десне стране мозга, или леве руке и десне руке. Без једног и другог, особа је непотпуна. Међутим, такође није могуће имати и једно и друго.
На пример, дизајн целокупне урбане визуелне оријентације је веома сложен и педантан систем пројектовања, који укључује заједничко учешће, планирање, дизајн и производњу бројних сродних дисциплина и категорија. Међутим, резултат комбиновања савршеног носа са савршеним устима није једнак савршеном лицу. Разлог је тај што комбинација локалног савршенства није једнака општем савршенству. У овом тренутку визуелна комуникација ће се појавити као „уметнички мученик“, узимајући неке ствари, одузимајући неке ствари (чак и део савршенства), а такође не одузимајући неке ствари визуелној комуникацији.
Ово представља двоструки захтев за дизајнере визуелних комуникација – да буду и специјализовани и не претерано. Специјализација лежи у целокупном концепту и способности да га схватите. Недостатак специјализације лежи у детаљима. Ова „духовна веза“ са другим дисциплинама и областима није везана формом. То је комплементарни аспект у дизајнерском размишљању, потпуна размена и интеграција дизајнерских концепата на високом нивоу. У будућим дизајнима, он је и водећи елемент и додатак, и маргинални и главни. Оно што ради је да се фокусира на себе док занемарује друге. То је нешто што други раде добро, али не користе ефикасно.
